Књижевно стваралаштво до 1918.

UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Književno stvaralaštvo do 1918.
Književno stvaralaštvo do 1918.
dr Milutin Pašić
Narodna književnost se razvijala u užičkom kraju u kontinuitetu koji nije bio
ozbiljnije narušen pojavom pismenosti i firmiranjem srpskih feudalnih država. I u vreme
snaženja feudalnih institucija narodnu književnost su čuvali nepismeni stanovici ovog
planinskog kraja koji su živeli izvan feudalnih kulturnih centara.
Posle pada srpskih feudalnih država pod tursku vlast nastali su još povoljniji uslovi za
razvoj narodne književnosti. U novim prilikama partijahalna kultura se oslobađala feudalnih
pritisaka. Niži nivo kulture okupatora i promene koje je donela okupacija podstakli su razvoj
patrijahalne kulture i narodnog stvaralaštva.
Pošto pod okupacijom nije bilo uslova za za stvaranje književnosti srpskog feudalnog
društva, usmena književnost je preuzela na sebe ulogu nosioca i tumača raspoloženja i
stremljenja porobljenog naroda. Tada se stanovništvo užičkog kraja “oslanjalo na svoje
primitivne patrijahalne društvene odnose i primitivne oblike zadružne seoske i opštinske
svojine, kao i na još mnogobrojnije oblike uzajamne pomoći...koji su poticali još iz starijih
oblika prvobitnih društvenih zajednica”
U vreme robovanja borba za slobodu postala je opštenarodni ideal, a otpor turskoim
osvajačima uslovio je novu tematiku usmene književnosti. To je posebno pogodovalo razvoju
epskih junačkih pesama.
Postoji mišljenje da su se u užičkom kraju zadržali duže uslovi za nesmetani razvoj
narodne književnosti nego u ekonomski bogatijim krajevima Srbije. Način života, odsustvo
pismenosti, bogatstvo narodnog stvaralaštva, njegova lepota i raznolikost sadržaja podstcali
su sklonost Užična ka usmenom pripovedanju i kolektivnom stvaranju. U tome se mogu
tražiti razlozi što je Užice dalo manji broj pisaca od nekih drugih gradova Srbije. U užičkom
kraju su razvijeni svi oblici usmenog narodnog stvaralaštva: lirske i epske pesme, pripovetke,
poslovice, zagonetke, pitalice i zdravice. Na užičkom područiju je zabeleženo oko 1.700
lirskih narodinh pesama. Ima ih ljubavnih, porodičnih, pesama o radu, običajinih, šaljivih,
satiričkih i drugih vrsta. Najbrojnije su ljubave, svatovske i šaljive pesme.
Ljubav opevana u brojnim nijansama od nagoveštaja i čežnje od prekora i kletve ili
otvorene izjave ljubavi i ljubavne ponude. Svatovskim pesmama su praćeni svi običji i obredi
vezni za svadbu, od prosidbe i očekivanja svatova do odlaska u pohode. Stanovnici užičkog
kraja su oduvek voleli dosetku i šalu, pa među zabeleženim lirskim pesmama ima puno
šaljivih i satiričnih pesama. Šalom i duhovitom dosetkom su propraćani ljubavni jadi i odnos
prema radu, izražavani podsmeh i poruga.
Zabeležene su i pevane mnoge epske narodne pesme. Međutim, nema mnogo epskih
pesama sa tematikom o užičkom kraju i većina ih peva o borbama za oslobođenje u prvom i
drugom srpskog ustanku. I ličnosti i događaji o kojima pevaju su najčešće poznati istoriji. U
stvari, istorijska zbivanja predsavljaju epski okvir u koji su smeštene želje, stremljenja i nade
pevača i naroda.
Značajan vid usmene književnosti predstavljaju kratke šaljive priče, anegdote i
legende. Anegdote čuvaju lokalne osobine ovdašnjeg čoveka i najčešće su vezane za ličnosti i
mesta koja se mogu identifikovati. Anegdota je odgovarala životu u planini, oskudici i
slobodi gorštaka, stočara i kiridžija. Kao kiridžije sretali su se sa mnogim ljudima raznih
zanimanja i poznavali skoro sve naše krajeve. Nemaština i česta putovanja su ih terali da se
snalaze u svakakvim situacijama. Zbog toga junak ovih anegdota brzo misli, ali u postupcima
multisoft.rs
1
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Književno stvaralaštvo do 1918.
ume da se savlađuje i pravi nevešt, uvek je spreman na dosetku i šalu na tuđi, ali i na svoj
račun. Sve to daje anegdoti poseban kvalitet i uslovljava kratku formu i čvrstu kompoziciju.
***
U vreme Nemanjića, pa i kasnije, za vreme
turske vlasti, u užičkom kraju je postojalo nekoliko
veoma značajnih kulturnih centara koji su uticali na
širenje pismenosti i podizanje nivoa opšte kulture.
Arilje je bilo sedište episkopije koju je
osnovao Sava Nemanjić. U XIII veku je u Arilju
podignuta crkva posvećena sv. Ahiliju i zadužbina
cara Uroša. U manastirima Rujnu i Mrkšinoj crkvi
su štampane knjige u XVI veku. Posle rušenja i
paljenja Mrkšine crkve, manastira Godovika i Bele
crkve u Karanu i drugim mestima kaluđeri su se
sklanjali u manastire Ovčarsko-kablarske klisure.
Tu su “izbegli kaluđeri nastavili svoj rad, pa i
pisanje knjiga”.
U XVII veku u manastiru Rači kraj Bajine
Bašte radila je srpska prepisivačka škola. U njoj su
kaluđeri Račani, među kojim su najpoznatiji bili
Sveti Sava
Kiprijan, Jerotej i Gavril Stefanović Venclović,
Užice, 1851
prepisivali knjige. Posle velike seobe Srba 1690. Sv. Sava prvi arhiepiskop srpski, celivajuća
godine nastavili su rad po srpskim manastirima u ikona iz Stare crkve Sv. Marka u Užicu, rad
Dimitrija Posnikovića.
tadašnjoj Ugarskoj (na Fruškoj gori, Beočinu, Sent(Narodni muzej - Užice)
Andreji i drugim mestima).
Osim prepisivanja starih knjiga. Kiprijan Račanin ima i originalnih radova kao što je
Stihira knezu Lazaru. Ostavio je više zapisa u kojima “nalazimo poetske i autobiografske
stavove, ponekad čak i stihove”.
Jerotej Račanin je napisao originalno delo Putešestvije k gradu Jerusalimu Jeroteja
jeromonaha račanskoga u kome pominje Marka Kraljevića i druge junake naše epske poezije.
Jerotejev putopis je pisan narodnim jezikom i u tome je njegov značaj.
Najznačajniji među Račanima je Gavril Stefanović Venclović. Njegova rukopisna
zaostavština iznosi dvadesetak zbornika. Polovina tih radova je pisana tradicionalnim srpskoslovenskim, a druga polovina narodnim jezikom. “Po osećanju za narodni jezik najbliži je
Vuku, dok je u jezičkom bogatstvu i rečitosti jedinstven u celoj srpskoj književnosti”. Bio je
pripovedač, besednik, pesnik i dramski pisac. Obrađivao je teme iz Biblije, vizantijske i
srpske istorije. Pominjao je junake iz naše epske narodne poezije, navodio narodne izreke i
stihove iz narodne poezije.
I kasnije, uoči prvog srpskog ustanka, Turci su s podozrenjem gledali na rad kaluđera
u manastiru Rači. Tada se u manastiru nalazio Hadži Melentije Stevanović koji će postati
ustanički vojvoda i arhimandrit račanski. Evo šta o njemu kaže Fočić Mehmed-aga u pesmi
Početak bune protiv dahija.
“...Evo ima šest godina dana
Kako zida pokraj crkve kule,
A u kule nabavlja džebanu
I po mraku topove privlači;
Vidiš, joldaš, da se nečem nada!”
multisoft.rs
2
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Književno stvaralaštvo do 1918.
U Narodnom muzeju u Užicu čuva se rukopisna knjiga malog formata koja se vodi
pod nazivom Godovički zbornik jer se veruje da potiče iz manastira Godovika kod Požege,
mada nije isključeno da vodi poreklo i iz nekog manastira iz Ovčarsko -kablarske klisure.
Godovički zbornik potiče iz prve polovine XIX veka i predstavlja prepis starijeg rukopisa.
Knjižica je značajna jer, osim recepata i raznih drugih zapisa, sadrži tri pesme i deset
poslovica. Ovi književni prilozi ukazuju na književna interesovanja i ukus kaluđera iz
prepisivačke škole u požeškom kraju, odnosno Ovčarsko -kablarskoj klisuri.
“Vivat” je kratka visinska pesma; “jedini je zabeležen trag kaluđerske anakreotike”:
“Vivat, vivat
i u grlo slivat.
Pi. bratko, pi,
veseli smo svi.
Vince je kiselo,
serdce je veselo.
Pi, bratko, pi,
veseli smo svi.
Za zdravlje toga
koji ljubi koga.
“Pesma svetom kralju” je posvećena Stevanu Prvovenčanom, a “Pesma svetom Savi”
bi mogla da se svrsta u narodne pesme u kojima su opevana čuda koja čini sveti Sava.
Ispevana je u desetercu koji nije dosledno sproveden:
“Negde kažu crkvu Filindara
I u njojzi trista kaluđera
I trideset đece samouka
I trojicu srpskije patrijara
I sa šnjima svetitelja Savu,
U ruci mu štaka od suvoga zlata
I na štaci alem - kamen dragi”.
Poslovice u “Godovičkom zborniku” nisu beležene po nekom izboru (“Ne tvori zlo za
zlo”, “Ko jedanput slaže, tome se drugi put ne veruje”, “Bolje je zdravlje nego bogatstvo” i
sl).
Novija srpska književnost počinje se razvijati u ovom kraju posle prvog i drugo
srpskog ustanka i oslobođenja ispod turske vlasti. Pošto su Turci držali Užice sve do predaje
gradova 1862. godine, to su i uslovi za originalnu umetničku književnost ovde stvarani
usporenije. I prva dela umetničke književnosti, svorena u XIX veku u Užicu, bila su pod
izuzetno velikim uticajem narodne književnosti. To su epske pesme koje se ni po sadržini ni
po formi nisu razlikovale od narodnih pesama. Sve su obojene snažnim patriotskim
osećanjem i pripadaju periodu romantizma. Međutim, najstariji prozni tekstovi - memoari i
dnevnici sadrže verne opise događaja, teškog života, političkih prilika i bliži su realizmu.
Realističkom pravcu pripadaju i dela Dobrosava Ružića i Tadije Kostića, dok poezija Miloša
Perovića i proza Milutina Uskokovića spadaju u srpsku modernu.
Maksim Evgenović je rođen u Užicu 1795. godine. Njegov otac Jevgenije je bio
zanatlija i pravio “najlepša turska ćebad”. Imao je svoju biblioteku i za one prilike bio vema
pismen. Maksim je u Beogradu učio terzijski zanat. Živeo je u Beogradu i Pančevu, Zemunu i
Perlezu da bi se stalno nastanio u Velikom Bečkereku. Trgovoa je pićem i životnim
multisoft.rs
3
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Književno stvaralaštvo do 1918.
namirnicama, građom i stokom. Proglašen je za mecenu Čitališta u Užicu. Napisao je
autobiografska sećanja “Životopis Maksima Evgenovića” koja je objavio u Budimpešti 1877.
goidne. Evgenović piše o sebi i svom vema mukotrpnom životnom putu, o prvom i drugom
srpskom ustanku, revoluciji u Mađarskoj i drugim događajima u kojima je učestvovao ili bio
njihov svedok. Opisuje napad ustanika na Užice 1805. godine: “Na svetog Iliju u našoj varoši
nije više bilo videti cele kuće, sve je do večera izgorelo, a nije bolje prošla ni turska varoš,
koju je srbska vojska zapalila”. Upečatljivi su Evgenovićevi opisi jezivih prizora u Beogradu:
“Na crnoj - krvavoj Stambul-kapiji bili su čitavi redovi (špaliri) pored druma s jedne i s
druge strane na kolje nabijeni junaka, što ih - na sramotu čovečanstva - podla braća njihova
uzdadoše” (?). Opisao je i pojavu kuge u Beogradu 1814. godine.
Stojan Obradović (1817 - 1879) rođen je u Bogatiću kod Šapca. Polovinom XIX veka
je službovao u Užicu kao član Okružnog suda. Jedan je od osnivača biblioteke i pozorišta u
Užicu. Sarađivao je u “Srbskim novinama”. U delu “Opisanije oružija užičkog” (1858)
Obradović je ostavio podatak o interesovanju ljudi ovoga kraja za gusle i narodne pesme:
“Vrlo se zanimljivo razgovaraju i o starim junacima i njinim delima, ali još radije uz gusle
slavna i hrabra njina dela popevaju ...” Ukazuje i na slonost Užičana ka usmenom
pripovedanju: “Gdi se sastanu, bilo pri slavama ili svadvama ili makar kod kazana, rado jedan
drugom pripovedaju razne pripovetke, među kojima se dosta sujeverni stvari: o vilama,
vešticama i proča nalazi”.
Obradović je opevao boj Crnogoraca sa Turcima pod vojvodom Vukalovićem 1862.
godine, bojeve Crnogoraca sa Turcima pod vojvodom Mirkom i bombardovanje Beograda.
Prisustvovao je rušenju grada Sokola 1862. godine, pa je tim povodom napisao “Pesmu o
razorenju gradova Sokola i Užica” koju je objavio u “Svetovidu” 1863. godine. Od narodnih
pripovedaka koje je čuo na Zlatiboru Obradović je napisoa romantizovanu biografiju
“Kostreš harambaša” koja je, zahvaljujući lirskoj obojenosti i dramskim elementima,
izvođena u pozorištu kao drama. Za piščeva života knjiga je doživela dva izdanja. U rukopisu
je sačuvan Obradovićev dnevnik u stihovima “Opis srpsko - turskog rata 1876 -1878”.
Interesantni su i njegovi memoari “Životo priključenija Stojana Obradovića ili sebe samoga
opis”.
Slavko Zlatojević je umetnničko ime Dimitrija Petrovića. Došao je u Užice 1849.
godine i pstavljen za učitelja, ali se u Užicu zadržao kratko vreme. Rođen je u Novom Sadu
1828. godine. U Pešti je završio filozofsku, a politehničke nauke u Pragu. Bio je u uredništvu
“Napretka” i “Pozornika Vojvodine Srbije”. Zlatojević je bio drug i prijatelj Branka
Radičevića i pisao je pesme pod njegovim uticajem. U Pragu je objavio zbirku pesama
“Zlatijanstvo” (1851). Op oceni Svetislava Vulovića, Zlatojević je “ko pisac slab”, ali je
“poznavao dosta dobro Narodne pesme” i jezik mu je “bolji no u mnogih njegovih
savremenika”. U Sremskim Karlovcima je objavio “Glas srpske vile”, knjigu patriotske
sadržine pisanu u prozi. I “Zlatijnstvo” i “Glas srpske vile” štanpao je Vukovom
reformisanom azbukom.
Svoj boravak u Užicu Zlatojević pominje u pesmama “$” i “Milo za drago”. Pesma
“Užička uspomena” je u celini posvećena Užicu i počinje sledećim stihovima:
“Oj Užice gnijezdo ubavo
Puno smoka bijela somuna
Tušta mesa i rujnoga vina
Puno meda vinovoga slada
Puno krša i kamena ledna”.
multisoft.rs
4
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Književno stvaralaštvo do 1918.
Zlatojević je umro veoma mlad 1856. godine. U rukopisu mu jeostalo nedovršen
dnevnik o učiteljovanju u Užicu koji je u odlomcima objavnjen u “Javoru” 1892. godine pod
naslovom “Dnevnik jednog zaboravnjenog pesnika”. Po dolasku u Užice mladi pesnik se vrlo
brzo razočarao, pa je u dnevnike zapisao: “Ne bilo prosto onima koji me poslaše za učitelja”.
U dnevniku je ostavio i kritička zapažanja o užičkim trgovcima i činovnicima. Uočio je i
pojavu pijančenja. Žalio je što u Užicu nije duže ostao radi proučavanja narodnog jezika:
“Doznao sam da je svaki slepac koji veli Vuku da je izmišljaotina južno narečje: eto ga po
svom užičkom okružju”.
Među Užičnima koji su se pod uticajem narodne poezije i Vuka Karadžića ogledali u
pisanju stihova bio je učitelj Vasilije Stefanović, rodom iz Tubića kod Kosjerića. Posle
zavrešene bogoslovije postavljen je za učitelja u selu Subjelu 1850. godine. Bio je učitelj i u
Majdanu kod Rudnika, a od 1855. do 1861. godine u Bajnoj Bašti. Uz pomoć Buka
Karadžića prešao je 1861. godine u Užice na dužnost pisara u Načelničestvu okružija
užičkog. Učestvovao je u događajima 1862. godine. U pesmi “Srbska vila i turska uktača”,
koju je objavio u “Stetovidu” 1863 opevao je sukobe između Srba i Turaka u Beogradu,
Užicu i Sokolcu i iseljavanju Turaka u Bosnu.
Vasilije Stefanović se dopisivao sa Vukom Karadžićem i prikupljao za njega podatke
o jeziku u istočnoj Bosni, na područiju Osta i Ludmera (okolina Srebrenice). Sarađivao je i sa
Josifom Pančićem i slao mu uzorke za prirodnjačku zbirku.
Svetislav Vulović (1847-1898), istoričar
književnosti i književni i kritičar, rođen je u Ivanjici.
Bio je profesor istorije jugoslovenske književnosti na
Velikoj školi u Beogradu. Postao je član Srpskog
učenog društva 1879. godine, a 1886. član
novoosnovane Srpske akademije nauka.
Iako je Vulović bio pravnik po struci, Skerlić je
za njega konstatovao da spada u “najknjiževnije srpske
pisce svoga doba” i da se književnom kritikom i
istorijom bavio “književnije no iko u njegovo vreme”.
Vulović je proučavao srednjovekovnu srpsku
književnost (“Iz stare srpske književnosti”, I, 1882),
umetničku pripovetku (“Umetnička pripovetka u
najnovijoj srpskoj književnosti”, 1880, 1882), ali je
najviše uspeha imao u književnim kritikama i ogledima
Užice, oko 1885
o pesnicima sprskog romantizma: “Sima Milutinović
Svetislav Vulović (1847-1898.)
Sarajlija, pesnik srpski” (1878), “Đura Jakšić, pesnik i
(Multisoft)
slikar” (1882), “Petar Petrović Njegoš, pesnik srpski”
(1887) i “Branko Radičević” (1889).
Svetislav Vulović odvaja književnost od filologije i ustaje protiv pseudoklasične
poetike i etike koja poeziju svodi u kruta pravila. Po Dragiši Živkoviću, “u osnovi njegovog
kritičkog kriterija stajao je vukovski princip: umetničko stvaranje u duhu narodne poezije”.
Po ugledu na nemačkog kritičara Ludviga Bernea, Vulović se zalagao za tzv. “prirodnu
kritiku”. Svoje sudove o književnim delima je zasnivao na umetničkom doživljaju i impresiji,
a ne na estetskim pravilima. Vulović je prvi ukazao na izuzetnu vrednost i značaj Njegoševe
poezije, a posebno “Gorskog vjenca”: “Gorski vjenac je niz bisera koji ti se nikad ne može
dosaditi gledati”. Visoko je cenio Branka Radičevića i proglašavao njegov značaj za pobedu
kulture revolucije Vuka Karadžića. Više je cenio poeziju od proze: “U kulturnoj istoriji Srbin
multisoft.rs
5
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Književno stvaralaštvo do 1918.
ima svoju narodnu poeziju. Njegoša i Branka”. Vulovićeva književna kritika je značila
novinu u srpskoj književnosti.
Miladin Radović je rođen na Tatinjcu 1853. godine, a umro u Užicu 1915. godine. Bio
je pekar i mehandžija. Dopisivao se sa Vasom Pelagićem i Ljubomirom Stojanovićem.
Sarađivao je u dnevnim listovima “Takovu”, “Dnevnom listu” i “Zanatskom glasniku”.
Sakupljao je narodne umotvorine. Humoristički list “Kuća”, koji je izlazio u Nišu,
objavljivao mu je “razne priče iz naroda”. Radovićevi memoari su nastali u vremnu od 1911.
do 1915. godine, a objavljeni su 1948. godine pod naslovom “samouki rukopis”. Oni nose
pečat ličnog viđenja vremena, događaja i prilika i puni su dobro uočenih i zapaženih detalja iz
detinjstva, mladosti i zrelog doba. To su realističke sličice iz života Užica u drugoj polovini
XIX i početka XX veka.
Dobrosav Ružić (1854 - 1918) je pisac koji se
školovao na strani i pisao realistički pod uticajem
Svetozara Markovića. Rođen je u Čačku, ali je s manjim
prekidima, živeo u Užicu i radio kao profesor duže od
dvadeset godina. U Novom Sadu se kao gimnazijalac
upoznao sa Svetozarom Markovićem i bio pod njegovim
političkim uticajem. Školovao se i boravio u mnogim
evropskim centrima: Požunu, Pragu, Minhenu, Beču,
Cirihu, Jeni i Lajpcigu. U Jeni je, za vreme studija
prirodnih nauka, bio asistent čuvenom darvinsti Ernestu
Hekelu. U Užicu je bio veoma aktivan u kulturnom i
političkom životu.
Još pre dolaska u Užice Ružić je objavio u
listovima kraće priloge o romanima “Šta da se radi”
N.Černiševskog, “Jadnici” V. Igoa, “Emil” Rusoa i
Užice, 1910
“Ruđin” Turgenjeva, kao i neke stručne radove iz
Dobrosav Ružić (1854 - 1918)
prirodnih nauka. Međutim, njegov književni rad pada
(Multisoft)
uglavnom u vreme službovanja u Užicu.
Pod pseudonimom Đetinski počeo je Ružić da objavljuje u opozicionom listu
“Videlo” kozerije pod nazivom “Pisma iz Užica”. Posle kraćeg prekida nastavio je
objavljivanje kozerija u listu velikoškoleske omladine “Pobratimstvo”, dajući im nov naziv
“Đerdani”. U stvari, bio je nastavak “Pisama iz Užica”. Sve ih je štanpao u pesebnoj knjizi
1882. pod nazivom “Đerdani”. Iako su naišle na osudu kod političkih protivnika, Ružićeve
kozrije su čitaoci i književna kritika dobro primili. Isticana je njihova nadahnutost
hajneovskim šarmom, smelost piščeva s kojim napada društvene i političke prilike u srbiji,
književni jezik i lak stil.
Ružić je izabrao kozeriju kao pogodnu formu da bi izneo svoje misli o prošlosti, nade
koje gaji o budućnosti, ali i da kritikuje i ismeje svoje savremenike i njihove mane. On
kritikuje politiku i političare, državne ustanove i državnike, a ne ostavlja na miru ni narod
koji prihvata podanički položaj: “Narod boluje što nemaju kuraži, vladaoci što nemaju
pameti, a misle da su najpametniji”.
Kozerije “Đerdani” Ružić je gradio na humoru i kontrastima i nizao ih lakim i
zabavnim stilom. Suprostavljao je mladost starosti, san javi, prošlost sadašnjosti, a ljubav
zlobi, pakosti i nadi.
I posle “Đetdana” Ružić je nastavio da objavljuje kozerije. Nazvao ih je: “Suvremena
ćeretanja” (1891, 1892), “Palanačko ćeretanje” (1892), “Jedno pismo s onoga sveta na onaj
drugi” (1898).
multisoft.rs
6
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Književno stvaralaštvo do 1918.
Ružić je 1897. godine objavio “Putničke pripovetke” koje sadrže realističke opise
putovanja, prirode, mesta, ljudi i ambijenata. Opisujući Užice, zapaža krovinjare na periferiji,
divi se centru grada i uživa u utisku koji grad ostavlja posmatran sa Malog Zabučja.
U Ružićevoj pripovetci “Kod seoskog doktora” nalazimo moderan motiv zgađenosti
proznih junaka građanskim životom: “Stojeći tu, na goloj i krševitoj Lastri, meni iziđe pred
oči sav onaj pust život što se uopšte provodi u Beogradu. Zamislih one oblake od prašine što
ih dižu “šlepovi” dama beogradskih na Kalemegdanu. Zgadih se kad pomislih na ovaj zadah
što postaje od pivskog isparenja u Kolarčevoj kafani, i zanesen veličanstvenošću prirodnom,
ja skidoh kapu da pozdravim suroga orla što pred mnom lebdiše u vazduhu”. Motiv
zgađenosti gradom bežanja iz grada u prirodu ili u zavičaj obradiće kasnije mnogi
jugoslovenski pisci od Iva Ćipika, Veljka Milićevića, Milutina Uskokovića do Miroslava
Krleže. U poslednjoj rečenici Ružićevog opisa ima i sinbolike. Priroda i život oslobođen
gradskih obzira i sputanosti pružaju mogućnosti za duhovne uzlete i kreativne uspone.
Ružić je napisao tri putopisa: “Od Niša do Sofije” (1889), “Od Zaltbora do Cetinja i
Skadra” (1892) i “Slike iz Bosne” (1897). Napisao je i dve pozorišne igre: “Kako je žena
prevarila muža” i “Milijarderski prohtev” i istorijsku dramu “Stefan Dečanski” koja je
izvođena 1900. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu. Značajnija je kao kritika politike
poslednjih Obrenovića nego kao umetničko dramsko ostvarenje.
Jovan Javorac (1855-1932) rođen je u selu Opaljeniku kod Ivanjice. Osnovnu školu je
učio u Milandži, gimnaziju u Kragujevcu, a studirao u Beogradu i Moskvi. Kao profesor je
službovao u više mesta, ali je najviše vremena proveo u Čačku. Pisao je putopisnu prozu koja
se čuva u rukopisu, “Od Beograda do Podgorice”, “Od Golupca do Javora”, “Đakovanje”.
Pisao je i crtice iz narodnog života od kojih su neke objavljene 1987. godine: “Rašćerivanje
straha”, “U vječitom strahu” i “Ariljski popovi”. Kao učesnik u srpsko-turskom ratu 1876.
godine Javorac je ostavio ratne beleške u kojima je nepristrasno opisao poraz srpske vojske
na Kalipolju, junaštvo kapetana Mihaila Ilića i oslobođenje Javora. Objavio je monografiju o
kafedžiji Drndareviću u kojoj opisuje prilike u Užicu početkom XX veka.
Mitar Mićović je rođen u današnjem selu Drijetnju kod Užica 1855, a umro 1898.
godine. Osnovnu školu je učio u Mačkatu, a zanat u Užicu. Bio je abadžija i terzija. Bavio se
i trgovinom. Autor je memoara koje je nazvao “Istorija veka jednog zanatlije”. Rukopis se
sastojao od tri sveske, ali su sačuvane samo prve dve. U njima je obuhvaćen period od 1864.
do 1882. godine. Memoari Mitra Mićića odlikuju se iskrenošću i neposrednošću
pripovedanja. On priča o sopstvenom školovanju i šegrtovanju, o mučnom probijanju kroz
život koji ga je, i kao dete i kao odraslog čoveka, nemilosrdno šibovao sa svih strana. Njegovi
opisi sela i grada sadrže dragocene podatke o porodičnim odnosima i ekonomskim prilikama,
o teškom položaju prosvete i zanatstva i pokretima srpske vojske u vreme srpsko - turskih
ratova 1876 - 1878. godine.
Užički učitelj Jevrem Čakarević rođen je 1857. godine u Štitkovu. Pisao je pesme po
ugledu na epsku narodnu poeziju. Balkanskim ratovima iz 1912. i 1913. godine posvetio je
knjižicu “Boj na Sjenici i smrt junaka Popović Ljubiše” koja je štanpana 1913. u Beogradu.
Čakarević je u desetercu opeveo borbe na Javoru, Kalipolju, zauzimanje Sjenice i perdaju
Srbima Pljevalja, Priboja i Nove Varoši. Učestvovao je i u prvom svetskom ratu. Sakupljao je
narodne pesme i pripovetke. Zbirku “Srpske narodne pjesme i šaljivi pripjevi” objavio je
1931. god. u Užicu. Godine 1929. objavio je u Užicu pozorišni komad, rađen po narodnoj
pesmi, “Biljur arambaša”. Umro je 1937. godine u Užicu.
Arsenije L. Prokopijević, pesnik, rođen je 20. oktobra 1857. godine u Ivanjici u
svešteničkoj porodici, pa se i sam opredelio za sveštenički poziv. Parohiju je imao u Ivanjici,
gde je s malim prekidima proveo čitav život. Bio je jedan od osnivača Radikalne stranke u
multisoft.rs
7
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Književno stvaralaštvo do 1918.
moravičkom kraju, njen prvi predsednik u Ivanjici i član okružnog odbora. Izabran je za
poslanika 1887. godine i bio veoma aktivan u radu Velike narodne skupštine. Umro je u
oktobru 1899. godine u Ivanjici.
Prokopijević je autor dveju zbirki pesama: “Pjesme” (1889) i “Suze” (1898). Prva
zbirka se sastoji od dva dela: “Pjesme” i “Basne”. U prvom delu su lirske pesme razvrstane
po tematici, a u drugom pesme posvećene životinjskom svetu. Zbirka “Suze” ima samo pet
pesama -četiri balade i jednu lirsku pesmu. Namenjena je “đacima osnovnih škola i
vojnicima”. Prokopijevićeve pesme nemaju veću vrednost.
Sreten A. Popović je pisac i prevodilac, rođen je
1859. godine u Beogradu gde je završio osnovnu školu i
gimnaziju. U Pragu je studirao slovensku filologiju i
upoznao se sa češkom književnošću. Od 1883. do 1888.
godine bio je profesor Realke u Užicu, a 1888. godine
je postavljen za predavača Niže gimnazije u Gornjem
Milanovcu. Bio je sreski načelnik u Kosjeriću, korektor
Državne štanparije, pomoćnik urednika “Srbskih
Novina” i činovnik u Ministarstvu finansija. Umro je
1934. godine u Beogradu.
Popović je učinio dosta na popularisanju srpske
književnosti u Češkoj i češke književnosti u Srbiji. U
češkom ilustrovanom listu “Svetozor” objavio je “Život
i rad Đure Jakšića”, u književnom listu “Ruho”, prilog
“Nekoliko riječi o srpskom umjetničkog pjesništvu” u
Užice, 1910
kome govori o Njegošu, Branku Radičeviću, Đuri
Sreten A. Popović (1859 - 1934)
Jakšiću, Lazi Kostiću, Ljubi Nenadoviću, Stevanu
(Multisoft)
Kaćanskom, Joksimu Noviću Otočaninu i Jovanu Iliću.
U književnom časopisu “Kvjeti” štampao je raspravu o Njegošu, a u podlistku “Narodnih
Listi” pisao je o našoj dramskoj književnosti. Prevodio je pojedine pripovetke Đure Jakšića,
Milovana Glišića i Laze Lazarevića i objavljivao u češkim listovima.
Za vreme boravka u Užicu Popović je napisao rad “Narodna poezija u užičkom
okrugu” (1890) koji je objavio kao “prilog za građu”. U njemu piše o omiljenosti junačkih
pesama o Banović Strahinji, Bošku Jugoviću i Marku Kraljeviću kod stanovnika užičkog
kraja, zatim o popularnosti pesama o hajducima, uskocima i borbama za oslobođenje.
Istovremeno razmatra pitanje uticaja modernog doba na život naroda, pa i na širenje narodne
književnosti koja sve više ustupa mesto “kosmopolitskom duhu vremena”. U rad je uneo dve
epske pesme koje je čuo i zabeležio u Užicu: “Boj na Radojini” i “Junaštvo Janković
Stojana”.
Užicu je Popović posvetio i svoje putopisne beleške “Na mirisnome Zlatiboru” koji su
za piščevog života doživele tri izdanja (1896, 1903 i 1908), a pre toga su štampane u
podlistku “Srpskih novina”. Popovićevi opisi Zlatibora se odlikuju doživljenošću lepota ove
planine i lakoćom stila. U njih je utkao podatke o geografskim, istorijskim, etnografskim i
kulturnim prilikama Užica i Zlatibora, a u izvesnoj meri i čitavog užičkog kraja. I u ovaj rad
je uneo dve epske narodne pesme: “Uzimanje Užica” i “Kosovac Ivane”.
multisoft.rs
8
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Književno stvaralaštvo do 1918.
Sreten Popović je objavio u “Otadžbini” priloge “Nekoliko crta iz najnovije pesničke
književnosti češke” (1881) i “Još jedan prilog poznavanju najnovije pesničke književnosti
češke” (1882). Prevodio je sa češkog jezika dela Svetopluka Čeha, Emanuela Bozđeha,
Jaroslava Vrhlickog, Jozefa Đurđika i druigh pisama.
Užice, 1920
Ljubomir Stojanović (1860 - 1930)
(Multisoft)
Užice, 1930
Sahrana akademika Ljube Stojanovića.
(Petar Pržuljević)
Ljubomir Stojanović, filolog, državnik i političar, rođen je u Užicu 6.avgusta 1860, a
umro 16.juna 1930. godine u Pragu. Gimnaziju je učio u Užicu, Šapcu i Beogradu. Studirao
je slavistiku u Beogradu na Velikoj školi, u Beču kod Franje Miklošića, u Petrogradu kod
Vatroslava Jagića, u Lajpcigu kod Leskina i u Berlinu kod J. Šmita. Bio je profesor slovenske
filologije na Velikoj školi. Kao pripadnik Samostalne demokratske stranke više puta je bio
ministar prosvete i jedanput predsednik vlade u Srbiji. Jedan je od osnivača Republikanske
stranke i njen prvi predsednik. Bio je član Srpske akademije nauka.
Stojanović je dao veliki doprinos književnosti. Priredio je fotolitografsko izdanje
“Miroslavljeva jevanđelja” (1898) i napisao studiju o tekstu i jeziku tog najstarijeg srpskog
Ćiriličkog rukopisa s kraja XII veka. Priredio je izdanje narodnih pesama koje je sakupio Vuk
Karadžić u devet knjiga (1891 - 1902) i treće izdanje Vukovog “Srpskog rječnika” (1898),
zatim zbirku Vukove prepiske u sedam knjiga (1907 - 1913) i zbirku “Starih srpskih zapisa i
natpisa” (1902 - 1925). Kapitalno delo Ljubomira Stojanovića i “Život i rad Vuka
Stefanovića Karadžića” (1924). Pisana znalački i na osnovu dokumenata, ova monografija je
i danas nezaobilazno polazište u proučavanju Vuka Karadžića. Užicu je Ljubomir Stojanović
posvetio memoare “Staro Užice, beleške i uspomene iz god. 1865 - 1875” koji su objavljeni
1922. u Beogradu. Memoari imaju dokumentarnu vrednost.
Plodan realistički pisac koji nije uspeo da ostvari i odgovarajući kvalitet bio je
sveštenik Tadija Kostić (1863-1927). Rođen je u selu Trnavi kod Karana. Sarađivao je u
“Brankovom kolu” i “Vencu”, a 1915. godine je pokrenu humoristički list “Kuću”, koji je
izlazio u Nišu sve do 1914. godine , a kratko vreme i posle prvog svetskog rata.
Kao urednik “Kuće” objavio je prikupljene narodne priče i pesnik. Kasnije je 1910.
objavio u posebnoj knjiži “Kićine priče”, a 1924. i 1925. godine objavio je dve knjige pod
nazivom “Kićine pesme”.
Tadija Kostić je bio i ostao malo zapažen pisac. Novaković je 1927. godine zapisao da
je život Tadije Kostića protekao “u radu i samopregoru, bez priznanja i nagrede”. Kostić je
objavio više knjiga pripovedaka: “Pripovetke” (1893), “U bedi” (1894), “Gospoda seljaci”
(1897), “Čikino dete” (1901), “Popine priče” (1904), “Kopun” (1907), “Jesenje lišće” (1913),
multisoft.rs
9
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Književno stvaralaštvo do 1918.
“Mali neimari” (1920) i “Palanačke novine” (1921). Napisao je roman “Na tređem poslu”
(1924). U rukopisnoj zaostavštini je sačuvan Kostićev pozorišni komad “Pripuz”.
Tadija Kostić je realistički slikao život sela i
njegovu zaostavštinu, odnos vlasti prema seljacima,
negativan uticaj grada na selo; slikao je hajdučiju, političke
stranačke borbe i odraz tih borbi na odnose na selu.
Međutim, u nameri da prouči, pisac ne uspeva da prikrije
tendecioznost i to umanjuje umetničku vrednost njegovog
dela. Za razliku od Milovana Glišića, koji u svojim
pripovetkama o vilama, vukodlacima i narodnom
verovanju u čuda i vradžbine otkriva bogatstvo i složenost
unutrašnjeg života seljaka, Tadija Kostić na sve to gleda
sasvim jednostavno i vidi samo sujeverije koje predstavlja
društveno zlo protiv koga se treba boriti po svaku cenu.
Njegovi seljaci iz pripovetke “U bedi” idu u praznoverju
dotle da udovica Nevena ruši kuću jer je, po rečima babe
Kumrije, sagrađena na “vilinom kolu”.
Užice, 1920
U jednoj od svojih najboljih pripovedaka “Gospoda
Tadija Kostić (1863 - 1927)
seljaci” Kostić je naslikao proces suprostavljanja
(Multisoft)
patrijahalnom redu stvari i odnosima u seoskoj zadruzi. Te
odnose narušava predsednik mlađe generacije Kića koji se po povratku iz vojske, gde je bio
narednik, nije hteo da prihvati seoskih poslova, niti je priznavao dotadašnji, tradicionalni
poredak u zarduzi. Kićino dodvoravanje predstavnicima vlasti, podržavanje gospode u
govoru i odevanju i ismevanje poslušnosti u seoskoj zadruzi pisac je realistički snažno
predstavio. Realistički je gradio i likove sreskog kapetana Žeravice i poslanika Prodana
Žmurića, u čijim imenima ima i simbolike. Ova dvojica regrutuju Kiću u “gospodsku
stranku”. Međutim, pisac je na strani seoske zadruge i partijahalnog poretka u njoj, pa je Kići,
posle pada konzervativne vlade, otreznio i vratio u zadrugu.
U pripovedci “Čikino dete” došao je do izražaja rusoovski stav o vaspitanju.
Pripovetka je pisana sa tezom da pokaže kako je u svakom biću zapretana klica dobra, samo
je treba razviti. Kakav će čovek postati zavisi od vaspitanja i sredine u kojoj se nalazi.
Utilitarističkom shvatanju umetnosti pisac je potčinio umetničku i životnu istinu i umanjio
vrednost lističkog pravca. Kostićevo selo se ne razlikuje od Glišićevog i Rankovićevog sela u
kome vladaju siromaštvo, vlast ćata, kmetova i pandura i starh od lopova, paljevina, pljački i
ubistava. Ali, u opisu varoši i građenju lika majora Vidoja pisac je potonuo u vode
romantizma. Major Vidoje je sušta dobrota od čoveka. Uspeo je da od seoskog skitnice i
lopova Neška stvori valjanog šegrta koji je mogao drugima služiti za ugled.
Kad se pojavio Kostićev roman “Na tuđem poslu” (1924), delovao je staromodno jer
su već bili objavljeni poetski romani Rastka Petrovića “Burleska gospodina Peruna boga
groma” (1921) i Miloša Crnjanskog “Dnevnik o Čarnojeviću” (1921). Kostić slika previranja
u Srbiji u vreme stvaranja političkih stranaka krajem XIX veka i politikanske mahinacije u
stranačkoj borbi. U političku borbu Kostić uvodi i sveštenike i sveštenik Mirčeta, koji je
stekao izuzetan ugled kao politički prvak, bio u zabludi i “na tuđem poslu”. Iako se radnja
romana odigrava na selu, selo je u drugom planu i služi samo kao pozornica na kojoj se
prikazuju stranačka razračunavanja u borbi za političku prevlast.
Kostić je napisao “pozorišnu igru u četiri čina sa pevanjem” pod nazivom “Pripuz”,
ali kao dramski pisac nije uspeo.
multisoft.rs
10
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Književno stvaralaštvo do 1918.
Vredne pomena su i putopisne zabeleške Milovana S. Ješića (1871 -1947),
poljoprivrednika iz Gorobilja, koji je 1911. godine učestvovao na putovanju zadrugara po
tadašnjoj Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Italiji. Objavio ih je u Užicu pod nazivom “Izeštaj
o zadrugarskom putovanju”. Uz podatke o racionalnijem načinu obrade zemlje, Ješić ističe da
su u Gorici i Ljubljani Slovenci priredili veoma srdačan doček i prijem braći Srbima.
Miloš Perović, pesnik, putopisac i dramski pisac,
rođen je 1874. godine u Užicu gde je završio gimnaziju.
Studirao je u Beogradu, Beču i Lajpcigu. U Cirihu je
1905. godine odbranio doktorat iz psihologije i
pedagogije. Radio je kao nastavnik u Čačku, Skoplju i
Solunu. Učestvovao je u oba balkanska i prvom
svetskom ratu u kome je bio teško ranjen. Umro je u
Parizu 1918. godine.
Prvu zbirku pesama “Pesme” Perović je objavio u
Užicu 1903. godine i potpisao je pseudonimom Pijetro
Kosorić. I druga zbirka pesama štanpana mu je u
Beogradu pod istim naslovom 1909. godine. Tragediju u
pet činova “Karađorđevi” 1907, a pozorišnu šalu
“Ženomrzac” 1914. godine. U zaostavštini Miolša
Perovića sačuvan je veći broj pesama, veliki broj
Užice, 1910
aforizama, dva putopisa, četiri dramska dela i tri
Miloš Perović (1874-1918)
dnevnika. Dušan Nedeljković je priredio knjigu
(Multisoft)
filozofskih misli Miloša Perovića koja je štanpana 1934.
godine pod nazivom “Misli”.
U stvaralaštvu Miloša Perovića se prepilću misao i emocije, a prožimaju filozofija i
poezija. Poezija će se baviti čitavog života, mada će poslednjih godina biti više zaokupljen
pisanjem aforizama o postanku sveta, o životu i smrti, o ženi i čoveku, o ratu i mudrosti, o
sreći i ljubavi, o mislima, strasti i rezignaciji. U stvari, sva ta pitanja, kao i pitanja časti, istine
i bola sadržana su u Perovićevoj poeziji u više varijacija:
“Znamo li otkud i kuda idemo,
Šta ćemo ovde, gde živimo sada,
Šta znači ovo, što život zovemoSkup gorkih jada toliko hiljada!”
Perović je pesnik sumnje, nesigurnosti i pesimizma, pesnik novog senzibiliteta i
modernog izraza. Veljko Milićević je, povodom prve Perovićeve zbirke pesama, uočio i
istakao kod Perovića “prve prave dekadenske stihove što su se čuli u srpskom pesništvu”.
Prva Perovićeva zbirka počinje patriotskim pesmama u kojima autor peva o ropstvu
Srba u neoslobođenim krajevima i njihovom vapaju za slobodom:
“ I roblje diže svoju glavu bonu,
I jeca, plače, na kolena pada,
I moli brata, boga, vasionu,
Slobode traži, -al joj se ne nada”.
I u ciklusu ljubavnih pesama preovlađuju osećanja samoće, straha, očajanja i
pesimizma. U trenutke ljubavnog zanosa i strasti pesnikova misao priziva saznanje o
multisoft.rs
11
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Književno stvaralaštvo do 1918.
prolaznosti svega, pa i ljubavi. Izrazito pesimistička je pesma “San - java” koja obrađuje
bodlerski motiv. Ljubav je samo san, a smrt je java. Slici telesne lepote i strasti
suprostavljena je jezeziva slika smrti, truleži lešinara koje rastaču crvi i u čijim lobanjama su
se ugnezdile zmije:
“Pogledah bolje-kad u grobnoj tami
Tvoj kostur leži,
Po njemu mnogi mileli su crvi,
Jakrepi gladni, krakati pauci,
I mrvili su obnažene kosti...
Ja kriknuh bolom i potekoh tebi,
Al zmija jedna iz lobanje tvoje
Zasikta na me...”
Nezadovoljan ograničenošću ljudskih saznanja, Perović izražava nezadovoljstvo i
sumnju u sve, pa i u misao koja je bila i ostala njegova pratilja do kraja života:
“Našto misao kad nije duboka
Kao večnost što je!
Našto kad nije oštra kao kopnje,
Ni jasna k o sunce,
Da s njome prodrem u znamenje
svoje!”
I u drugoj zbirci preovlađuju pesimistička, tmurna raspoloženja, nezadovoljstvo,
osećanje praznine i samoće, bola i sumnji:
“Pesme su moje tužne reči,
I njin smisao i njin ton”.
Pesnik svuda vidi prolaznost i ništavilo. Samo smrt je moćna i svuda prisutna, Ona ne
štedi ni ljude, ni zemlju ni svetove:
“I bog i ljudi i svetovi
Spavaju večnim, mrtvim snom”.
Pa ipak, drugu zbirku Petrović završava patriotskim pesmama u kojima nema ni traga
od pesimizma. U njima pesnik izražava veru u svoj narod, njegovu snagu i slobodu:
“Ja vidim, nije dugo, doći će željen dan,
Stasaće djeca naša, odvažan, muški pas,
Ponosna čela neće trpeti ropstva sram,
Nit srce okov stida, što steže sada nas”.
Na ovaj način Perović je zatvorio pesnički krug. Prvu zbirku je počeo rodoljubivim,
ali pesmističkim pesmama, zatim je prešao put pesnika sumnji, patnji, bola i očaja da bi
drugu zbirku završio rodoljubivim pesmama koje su optimistički obojene. Sličan pesnički put
su prešli i najznačjaniji pesnici srpske moderne, koji su se posle perioda “otuđenja” vraćali
rodoljubivoj poeziji. Osim Alekse Šantića i Veljka Petrovića, koji rodoljubivu poeziju nisu
multisoft.rs
12
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Književno stvaralaštvo do 1918.
nikad ni napuštali, vratili su joj se Milan Rakić, Velimir Rajić, Stanislav Vinaver, Milan
Ćurčin, Vladislav Petković Dis.
Tragedija “Karađorđe” je ispisana u desetercu i romantičarskom duhu i u umetničkom
pogledu zaostaje iza drugih pesama. Prikazuje poslednje dane života i smrti vođe prvog
srpskog ustanka. Sukob je graćen na razlici u shatanju načina borbe protiv Turaka.
I kao pesnik i kao mislilac Miloš Perović je bio proizvod vremena u kome je živeo.
Njegovom nezadovoljstvu, sumnjama, bolu i pesimizmu dale su pečat ekonomske, političke i
kulturne prilike u Srbiji na početku XX veka, kao i filozofska misao toga doba. Filozof
Božidar Knežević, koji je radio kao gimnazijski profesor i u Užicu, svojom zbirkom “Misli”
izvršio je uticaj na mlade srpske intelektualce u prvoj deceniji XX veka i doprineo formiranju
pesimističkog pogleda na svet. Taj uticaj nije mogao izbeći ni Miloš Perović.
Užice, 1910
Milutin Uskoković (1884-1915)
(Multisoft)
Užice, oko 1910
Milutin Uskoković sa drugovima, đacima osmog razreda Užičke
gimnazije.
(Narodni muzej - Užice)
Milutin Uskoković (1884-1915), pripovedač i romansijer, najznačajniji je pisac koga
je Užice dalo do prvog svetskog rata. Rođen je u Užicu. Gimnaziju je učio u Užicu i
Beogradu. Studirao je prava u Beogradu. Kao student je pripadao omladini koja se okupljala
oko Jovana Skerlića i bila jugoslovenski orientisana. U Ženevi je 1910. godine stekao titulu
doktora pravnih nauka. Sarađivao je u “Politici”, “Slovenskom jugu” i drugim političkim i
književnim listovima i časopisima. Utopio se u Toplici kraj Kruševca.
Uskoković se razvijao pod uticajem francuskih simbolista, dekadence i parnasovaca,
Ovladao je umetničkom veštinom i dobrim stilom. Stvarao je brzo i bio veoma plodan
književnik. Za desetak godina je objavio pet knjiga: dve zbirke lirske proze: “Pod životom”
(1905) i “Vitae fragmenta” (1908), zbirku pripovedaka “Kad ruže cvetaju” (1911) i dva
romana: “Došljaci” (1910) i “Čedomir Ilić” (1914). Posle piščeve smrti je pronađen nacrt
zbirke “Usput” koja je štampana 1978. godine. Ogledao se u književnoj kritici i estetici.
Preveo je “Maksime” La Rošfukoa i “Laži” Pola Buržea.
Uskoković je pripadao generaciji mladih pisaca s početka XX veka koji su smelo
kidali tradicije srpske realističke književnosti i okrenuli se modernoj evropskoj literaturi. Oni
su unosili nove motive, nova raspoloženja i drukčiji odnos prema životu. Zajedno sa Veljkom
Milićevićem, Uskoković je začetnik poetskog romana u srpskoj književnosti i spada u red
najznačajnijih proznih pisaca srpske moderne.
multisoft.rs
13
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Književno stvaralaštvo do 1918.
Zbirku lirskih crtica “Pod životom” Uskoković je objavio u svojoj dvadeset prvoj
godini. Već tada je voleo teme o jesenjim danima života, o umiranju i smrti, o “jezovitim
pesmama” i unutrašnjim iluzijama; bio je “pesnik robova i bede”. Pisao je o sirotinji, gladi,
bolesti, izgubljenoj mladosti i pogrešnom životu. Isticao je da su mladost, veselje i radost
kratkotrajni. Najbolja u ovoj zbirci je crtica “Rekviem”. To je pesma o umornom galebu “sa
malaksalim krilima, koji pada na usamljenu stenu nasred pučine i spasava se od smrti” da,
posle odmora “osveženim krilima razmane i zaleti se povrh talasa u buru i maglu”.
Druga zbirka pesama u prozi “Vitae fragmenta” ima pod naslov “Knjiga za umorne
ljude”. U njoj pisac, kao da se čuva vedrog raspoloženja, piše o leševima, ranama, krvi, blatu,
ustajaloj vodi, lažima i razočarenjima. Zbirka počinje pričom “Na očevom grobu” u kojoj sin,
vrativši se sa dalekog puta “bez prijatelja, bez druga, bez sreće”, grli očev grob i jada se da je
život težak, da se “svuda bore, svuda se čuje vapaj, suda se oseća zadah rana”. On zavidi ocu
što je mrtav i što spava “u svojoj sreći” jer “nigde sreće nema, i život je bunovan, a prazan
san”. I završna priča “Finale” je puna mržnje prema svetu u kome vlada laž i neprijatenjstvo,
u kome se oseća zadah rana i ustajale vode. Pisac želi da umre negde “na širini nepreglednog
okeana” i da se njegovo telo pretvori u ostrvo, oči u “dva bistra studenca”, a sav jed i mržnja
da se iscede “u jednu močar, gde će se leći otrovne guje” da bi ujedale, “bez milosti i
sažaljenja”, svi ljudi koji na ostrvu potraže spasa i osveženja.
Zbirka pripovedaka “Kad ruže cvetaju” predstavlja zrelije književno ostvarenje
Milutina Uskokovića. U njoj piše o ljubavi, životu đaka i studenata, o političkim prilikama i
položaju radnika, činovnika i trgovaca. Najčešće je pisao o životu siromašnik mladića koji su
dolazili u Beograd na školovanje da sami krče put u život; đacima koji su prali sudove, vukli
vodu i radili “sve što im se naredi za parče hleba, sveće, starog odela i krova nad glavom”.
Oni su znali samo za dve promene u takvom životu: “Izgubio posluženje” i “Dobio
posluženje”. I posle završenog školovanja, opraštajući se sa Beogradom ti mladi ljudi još
osećaju “neku surovu, tešku masu koja ih je godinama pritiskala, gazila, ali im ipak dopustila
da postanu ljudi”. Odlazeći “u sivu, neznanu maglu, u neke prljave palanke” junaci
pripovetke “Kad ruže cvetaju” pitaju se da li su pesnici u pravu kad kažu da “u njihovim
godinama ruže cvetaju” jer oni nisu osetili nikakave radosti. Naprotiv, “žute, bezmirisne i
pretsmrtne ruže... najbolje su dolikovale njihovoj mladosti”.
U pripovetkama Uskoković piše i o političkim prilikama u Srbiji na prelazu iz XIX u
XX vek. To je doba “kad su gutali pogledi Svetozara Markovića na književnost”, ali kada je
izgovaranje Svetozarevog imena značilo i prilčnu smelost. Čitava Srbija je bila priklještena
kao Veljko Todorović, junak pripovetke “Pod arnjevima” i uzdisala za suncem koje zalazi da
obasja druge zemlje u kojima nema arnjeva i “gde gajtandžije ne smenjuju profesore”. Dakle,
i Uskokovićeve pripovedke zadržavaju pesimističku intonaciju, umor i otuđenost, nedostatke
volje i pasivnost. Tim osobinama odlikovaće se i njegovi romani.
Za razliku od srpskih realista, Uskkovića ne interesuje seoska tematika. Motive za
svoja dela uzima isključivo iz gradskog života. Nalazio ih je prvenstveno u životu Užica i
Beograda mada je pisao i o Čačku, Valjevu, Pirotu i Parizu. Uskoković slika sebi savremen
život, prvredni i društveni razvoj Beograda i njegovo prerastanje od balkanske palanke u
moderan i veliki grad. S pravom je ukazivao da je Uskoković, u sovje vreme, dao najveći
doprinos, stvaranju beogradskog romana. Uskokovićev roman “Došljaci” književna kritika je
dočekala kao prvi uspeliji roman u Beogradu. Dobio je nagradu Srpske književne zadruge i
imao velikog uspeha u piščevoj generaciji. I savremeni istoričar književnosti Jovan Deretić
smatra ga jednim od međaša epohe u istoriji srpskog romana jer “predstavlja početak novog
razdoblja”, početak stvaranja poetskog romana u srpskoj književnosti.
multisoft.rs
14
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Književno stvaralaštvo do 1918.
U “Došljacima” Uskoković je pokušao da obradi tezu o štetnom uticaju Beograda,
koji je dobijao fizionomiju velike i moderne varoši, na mlade ljude koji su dolazili iz
unutrašnjosti gde su još vladali patrijarhalni odnosi. On postavlja pitanje opravdanosti
odlaska u svet u potrazi za srećom i boljim životom: “Zar nije bolje ostati ovde i raditi među
svojima koliko se može i kako se može?” Ovde je došlo do izražaja piščeva konzervativnost
mada je bio evropski obrazovan i na izgled veoma liberalan.
“Došljaci” su pretežno ljubavni roman u koji je pisac uneo dosta sentimentalizma,
pesimizma, pa i fatalizma. Međutim, dao je izvesne slike iz života Beograda i Užica. Odlično
je zapazio brze ekonomske i društvene promene u Beogradu i psihološki verno osvetlio odraz
tih promena na svest i život mladih intelektualaca. Pažljivo i sa izuzetnim uspehom je
analizirao intimne sukobe i drame izazvane tim brzim promenama u životu mladih ljudi koji
su došli iz patrijarhalne palanačke sredine i upustili se u nemilosrdnu borbu “oko iste kosti”.
Znalački je opisivao siromaštvo i bedu, melanholiju i pustoš beogradskog predgrađa, kao i
onaj malograđanski svet koji izigravanjem veličine prikriva neznanje, duhovno siromaštvo i
nedostatak kulture.
U slikanju užičke sredine Uskoković je još sigurniji. Realistički snažno je prikazao
ekonomsko propadanje starih užičkih trgovačkih kuća i bogaćenje novih, mladih trgovaca.
Užičke trgovce koji su osiromašili i žive samo kao svedoci nekadašnjeg bogatstva i moći
pisac duhovito naziva “spomenicima”. Njih su potiskivali mlađi i energičniji ljudi koji su,
kao kod Stevana Sremca i Bore Stankovića, dolazili sa sela. Te nove ljude koji su se bolje
snalazili u promenjenim uslovima, posle okupacije Bosne i Hercegovine 1878. godine,
Uskoković ne simpatiše i naziva ih uvredljivim imenom “boranija”. I za činovnike koji su po
kaznu premeštani u Užice Uskoković nalazi adekvatan izraz: “prognanici”. Život Užica
Uskoković je prikazao sa toliko umetničke snage da slike Užica i njegove okoline spadaju u
najlepše slike srpske književnosti na početku HH veka.
“Čedomir Ilić” predstavlja skraćenu i poboljšanu verziju romana “Hromi ideali” koji
je objavljen u časopisu “Delo” 1911. i 1912. godine i, zajedno sa “Bespućem” Veljka
Milićevića, spada u red reprezentativnih dela srpske moderne. On je tematski bogatiji i
ozbiljniji od “Došljaka”. Obuhvata političke i društvene prilike u Srbiji na početku HH veka.
Prikazuje smenu dinastije, rušenje despotizma i uvođenje građanske demokratije i
parlamentarizma. Opisuje beogradsku i čačansku sredinu, gradki i palanački život. Roman
predstavlja i oštru kritiku političkih prilika u Srbiji pre promene dinastije 1903. godine, ali i
kritiku parlamentarne demokratije koja je uspostavljena posle majskog prevrata.
Zasluga je Uskokovića što je u srpsku proznu književnost na početku HH veka uneo
ljubav kao dominantnu temu. Na ljubav i odnose između žene i muškarca on gleda kao na
prirodnu pojavu, a ne kao na porok ili greh.
Uskoković je pisao o intelektualcima, njihovim duhovnim uzletima i padovima,
sudarima sa stvarnošću, unutrašnjim sukobima sa sobom i razočarenjima. Nesposobni da se
izbore za svoja ubeđenje, Uskokovićevi junaci stupaju u kompromise i pate zbog
neostvarenih ideala. Izlaz traže u povlačenju u sebe i u neaktivnosti; predaju se alkoholizmu
ili pribegavaju samoubistvu. Glavni junak Čedomir Ilić je predstavnik mlađe generacije
srpskih intelektualaca koja se početkom HH veka odlikovala izrazitom individualnošću,
zanesenjaštvom i pesimizmom. To je lik novog i pasivnog junaka. On je iskreno verovao u
iluzije i sve shvatao teorijski. Hteo je da menja i ljude i njihove institucije, ali od htenja nije
otišao dalje. Ilić je slojevita i protivurečna ličnost koja dolazi u česte konflikte sa sobom. On
poseduje mali stepen frustracione tolerancije i to uslovljava njegovu potištenost i
razočaranost. On ne veruje u posao koji obavlja, ne veruje u opravdanost nastavljanja braka
multisoft.rs
15
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Književno stvaralaštvo do 1918.
sa Belom i sumnja u ostvarenje uzvišenih ideala. Pribegava samoubistvu jer u njemu vidi
jedini izlaz iz beznadežne situacije.
Milutin Uskoković je odstupio od shvatanja realista da je čovek isključivo biće koje
zavisi samo od objektvnih uslova. Da bi prikazao svu složenost ličnosti, on koristi sve
književne pravce od sentimentalizma od ekspresionizma. Uskoković je isticao značaj
subjektivnih faktora u umetničkom činu. Zalagao se za vraćanje lirici, metafizici i
spiritualizmu. Zalagao se za svstranije posmatranje čoveka i za tumačenje njegovog
unutrašnjeg sveta, njegove svesti i dao značajan doprinos u stvaranju modernog romana u
srpskoj književnosti.
Šapčanin Mladen St. Đuričić (1889-1987), pesnik pripovedač i romanopisac, živeo je
u Užicu od januara od septenbra 1915. godine i posvetio mu novelu “U senci Zabučja” (1975)
i roman “Oj Užice,mali Carigrade” (1975).
Tematiku novele predstavlja ljubav došljaka Miodraga Jelića prema mladoj Užičanki
Branki i ljubav prema otadžbini. I o patriorizmu i o ljubavi Đuričić piše sa romantičarskim
patosom, pa je novela značajnija po realističkim opisima Užica i njegove okoline.
Roman “Oj Užice, mali Carigrade” zasniva se na memoarskoj građi i opisuje život u
Užicu, život u pozadini ratne 1915. godine i ima prvenstveno dokumentarnu vrednost.
Neravnopravna borba, koja je bila nametnuta Srbiji u prvom svetskom ratu,
natčovečanske muke i stradanja pri prelasku srpske vojske Albanije, proboj solunskog fronta
i pobeda srpske i savezničke vosjke inspirisali su veći broj ratnika Užična na pisanje
dnevnika.
Ljubomir Ljubo Mićić (1882-1945), poljoprivrednik iz Godovika, saradnik
“Radničkih novina” i autor etnografskog rada “Zlatibor” (1925), u “Dnevniku” (1971), koji je
prožet antiratnim raspoloženjem, piše o pobedama srpske i savezničke vojske na solunskom
frontu, ali i o kalsičnim razlikama, protekciji i nepravdama u srpskoj vojsci.
Dnevnik su pisali: Milivoje Ilić Jošanica (1888-1948), poljoprivrednik iz Tvrdića;
Slavko Joksimović (1893-1985), oficir, rodom iz Gorobilja; Miloje Mlađenović (1880-1960),
oficir iz Užica; Simo Popović (1887-1952), učitelj iz Karana; Aleksandar Terzić (18861957), učitelj u Zaovinama i dr.
* * *
Do 1918. godine u užičkom kraju su se naporedno razvijale narodna i umetnička
književnost.
Umetnička književnost je prešla dug put od prepisivanja tuđih, prvenstveno crkvenih
tekstova od stvaranja značajnih dela srpske moderne, od beleženja narodnih umotvorina i
podržavanja narodne književnosti od originalnih dela koja obeležavaju početak novog
perioda u razvoju pojedinih vrsta srpske književnosti.
Najveći domet je dostignut romanima Milutina M. Uskokovića, koji zauzima izuzetno
mesto u srpskoj proznoj književnosti na početku XX veka.
multisoft.rs
16